Неки га сматрају крајње легалним и фер средством да дођемо до жељених резултата, а неки (читај: професори) га дубоко осуђују,квалификујући га као крађу. Овакав приступ решавања проблема, назван линијом мањег отпора , доводи до чињенице да оцене у много случајева не пред­стављају реално знање, већ сна­лажљивост.
Упркос овим непогодностима велики проценат ученика се кори­сти овим средствима како би избегли да се суоче са обавезама.   Питање зашто.
Преписивање побољшава комуникацију међу ученицима. Тера их да мисле на друге, да сарађују. Сложићемо се да је сна­лажљивост један од облика инте­лигенције. Наравно, постоји гра­ница где та интелигенција пре­лази у дрскост и злоупотребу. Међутим, за многе је преписи­вање вид игре. Сваки  покрет и поглед професора биће будно праћен, јер кад год погледа кроз прозор или у новине (купљене од стране ђака) свашта ће се десити… Од пантомиме, преко шушкања испод клупе, па све до примене најтеже артиљерије (књига и свезака!). Што се чудите? Чак и књига из енглеског језика може да промакне… У овој борби можете наћи поуздане саве­знике као што су теткице или дежурни. Они су ненад­машни у чувању свих видова муниције (нарочито кру­пних), и чине их доступним при сваком одласку у WC.
            Умало да заборавимо, преписивање  није неми филм. Јесте да су звучни ефекти прилагођени завере­ничкој атмосфери, али ипак постоје. Рецимо, професор је поставио питање ученику који везе нема шта треба  да каже Одједном се појављује лик са екстра паметним питањем које је смишљено пола дана пре тога и да професору треба да одузме бар 30 секунди, док стру­чни тим експерата не нађе најбољи одговор за питање. Како баш тада да се сети?(Одговор на питање не морате слати у редакцију.НЕМА НАГРАДА!!!)
            Врло често се срећемо са смишљеним стратегијама за преписивање (што није тако лако како звучи), као и препри­чавањем догодовштина са кон­тролних ( Он се окрене а ја узмем папир па асистенција левом на други крај… ) На тај начин преписивање постаје забавно и потребно само по себи. Интересантан је доживљај преварити професоре, што је и нормално, јер све што је легално постаје досадно. А, нелегалне радње често нази­вамо пороцима… Да! Што да и преписивање не сврстамо у ту групу. Неретка је појава да и ученици који могу да науче радије преписују. Једноставно: то је за њих изазов. Постају навучени на овај вид коцкања.
            На неки начин у ученич­ком друштву долази до класне поделе на основна два слоја: они који преписују, и они од којих се преписује. Проблем настаје код чињенице да је мање оних који заиста уче док се остатак генера­ције проводи ( бајка о цврчку и мраву је лаж упркос томе што Деда Мраз постоји). Нажалост, често су припадници мањине лоше прихваћени у остатку друштва. Наравно, нису потпуно одбачени јер се са правом сматрају корисним за заједницу. Поставља се питање шта они имају од тога што су корисни за друштво? Једноставно, мир. За неколико тачних одго­вора добијају понеку похвалу и одобравање, и избега­вају лош рејтинг штребера.
            У сваком случају, хтели ми то признати или не, преписивања је увек било и биће. Оно је саставни и неизбежни део, како школовања, тако реда. Врло често ћемо се наћи у ситуацији када треба нешто да импровизујемо, иако смо у школи довољно вежбали, неће нам бити лако.